Tesla i hrast Odisej...

Mi smo prijatelji od prvog susreta od kako su mi ga prijatelji doneli iz zavicaja, sa obronaka Velebita.Pokazalo se da je moj zeleni hrast izuzetno senzitivna biljka.U to sam se uverio tako sto sam svaku biljku nezno opipavao vrhovima prstiju, osecajuci pri tome slabije ili jace hladjenje na jagodicama I jedva osetne elektricne impulse, sto je bio znak jaceg ili slabijeg elektro-bioloskog polja.Svaka biljka, kao I covek, ima svoju individualnost, ne samo onu koja se tice oblika, visne, rasta, boje lisca, vec I onih mentalnih osobina.Moj Odisej, kako sam ga nazvao, ima izrazenu tu, mentalnu individualnost.Na moju koncentraciju reaguje kao zivahno kuce.Ali to nece biti uvek tako.Bice dana kada Odisej reaguje apaticno, nervozno ili jednostavno cuti…Cesto mu se zalim na teskoce koje imam u radu, na sta uvek samilosno reaguje…Odisje je drhtuljio saosecajno, a onda se iznenada pri korenu njegovog stabla pojavi otvor.Nikada ranije nisam primetio taj otvor, ali sam shvatio da mi na taj nacin pruza zastitu.S uzbudjenjem ravnim sudbonosnom koraku, poceo sam se projicirati na biljku, a potom krocio kroz onaj otvor pri korenu.Nisam ni slutio sta cu tamo videti.Preda mnom se ukazase milijarde neznih bledozelenih celija u kojima je pulsirao zivot.Videh kako se voda dize kroz providne cevcice prema listovima I kako se u liscu, pod uticajem svetlosti odvija Odisejev tajni zivot: stvaranje materije iz svetlosti.Krenuh stablom kao kakvim dzinovskim stubom kojim huce vodopadi svetla iz kosmosa I gejziri minerala iz Zemlje u harmoniji neodgonetljivih procesa.Svuda oko mene kljucala je bioloska simfonija Odisejevog bica, ogromnog I nesagledivog, gotovo beskrajnog.Penjao sam se hvatajuci se rukama za prozirne opne I izbocine naslagane u vododerine svetla poput gromada snovidjenja.

Uz mene je bio Odisejev duh, koji je uklanjao prepreke I sirio talase kroz koje sam prolazio.Isao sam do njegovog srca, dzinovskom arterijom kojom dolaze samo prijatelji.Nisam znao koliko dugo cu ici do njega I gde sa nalazi.Odisej je pred moje korake prostirao meko paperje svoje duse, sve do mesta gde sam zacuo snazni vodopad na ulazu u veliku kristalnu dvoranu srcolikog oblika.Nesto je klicalo u meni.Kako cudesno Odisejevo srce, kako je velicanstven Odisej, kako su nedokucive dubine I lepote njegovog zivota.I zivota uopste.Seo sam na tron koji su cinile vibracije svetlosti pretvorene u materiju, shvativsi da sam resio kvadraturu kruga sopstvenog zivota:lepota I milosrdje, ljubav I altruizam.

Shvatih da je Odisej delic kosmicke celine I da emituje nevidljivo zracenje usmereno prema svemiru.Videh kako to zracenje isijava I ogromnom brzinom odlazi u Svemir, I kao slicno zracenje, nesto svetlije, dolazi iz Svemira I potanja u njegovom bicu kao ponornica u krasu.On komunicira sa nekim, pomislih! Ko zna ko je Odisej? Ko zna odakle je dosao na Zemlju, sta cini ovde? Mada po svemu lici na bilo koju drugu biljku, to jos ne znaci da je biljka.Ako su sve biljke kao on, onda je Zemlja naseljena bicima sa nekog drugog sveta? Sta bi drugo moglo da bude? Da to Odisej ne komunicira sa sabracom sa neke druge galaksije?

Moje iskustvo I intuicija govorili su mi da su moje I Odisejeve zivotne sile vezane nevidljivim I nedokucivim vezama s prostranstvima kojima nema kraja.Zato se nas dvojica tako razumemo, zato nam je osecajnost istovetna, zato me razume kao da imamo isti razum.Dok su mi se radjale ove misli, oslobodih se straha od sudskog progonstva koje me ceka.Shvatih da to nece biti rastanak sa Odisejem, da cemo nas dvojica ostati u dodiru I na velikim udaljenostima.Treba samo da ga naucim da raspoznaje moju zivotnu silu od zivotne sile drugih bica.Tom fotomskom postom moci cemo da kazemo jedan drugome sve sto mislimo I osecamo.Dok tako zadivljen gledam I slusam velicanstvenu poemu Odisevog bica, osetih nesto kao blag potres.Sta bi to moglo biti? Pogledah I videh da se na proletosnjoj grancici pojavio novi bledozeleni list.Da li se to desilo pod uticajem moje energije koju sam preneo na Odiseja?Da. Nase energije se prozimaju.Taj novi list video sam s unutrasnje strane, kao odraz u vodi.Zeleo sam da ga vidim spolja iz sveta koji sam napustio ulaskom u Odisejevu onostranost.

Znao sam da to vise nikada necu moci.Otvor kroz koji sam usao zatvorio se I vise ga nikada necu moci pronaci.Znao sam da Odisejeva onostranost, ka kojoj sam tezio, u koju sam zeleo da udjem kao u najvecu tajnu svoje nesavrsene istrazivacke rabote, znaci konacno napustanje ovostranog i svega sto je sa s njim u dodiru.Prodro sam u ne-postojanje.Vrtelo mi se u glavi od tih pojmova.Bio sam srecan I zahvalan svome prijatelju sto mi je omogucio da ostvarim san ka kome sam tezio.Slutim da se u Odiseju nalaze prostori jos veci I velicanstveniji od onih koje sam otkrio, da kroz njega vodi put do konacnosti, u kojoj cu naci spokoj.Kada doprem do nje , moja dusa ce se u  njoj najzad smiriti.A ako konacnosti nema? Mozda je ono sto tako nazivam samo granica koja deli vidljivi vrh ledenog brega od njegove ukupnosti,koja se krije pod vodom beskonacnog!

Gospodar munja